Balkan, ali sa evropskim ukusom: nova definicija luksuznog života

Postoji rečenica koju smo čuli bezbroj puta, u različitim varijacijama, od prijatelja, poznanika, čitalaca: „To je lepo, ali to je za Zapad. Kod nas to ne ide.“ Ova rečenica, koliko god razumljiva, počiva na pretpostavci sa kojom se duboko ne slažemo — da je sofisticiran, promišljen način života privilegija geografije, a ne izbora.

Odakle dolazi ova pretpostavka

Ima istorijskih razloga zašto se ova ideja ukorenila. Decenije izolacije, ekonomske nestabilnosti i kulturnog udaljavanja od zapadnoevropskih tokova ostavile su trag — osećaj da su Pariz, Milano ili Beč pripadali drugom svetu, dostupnom samo kroz putovanja ili maštu, dok je svakodnevni život kod kuće morao biti nešto skromnije, manje ambiciozno.

Ali ova pretpostavka, koliko god razumljiva istorijski, više nije tačna — ako je ikada i bila. Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo, Podgorica i Skoplje su gradovi sa arhitekturom, kulturnom istorijom i kulinarskom tradicijom koje ni po čemu nisu inferiorne evropskim prestonicama koje se često uzimaju kao referenca za dobar ukus.

Razlika između Beograda i Beča nikada nije bila u kvalitetu kafe. Bila je u tome ko je verovao da zaslužuje dobru kafu, poslužen sa pažnjom.

Geografija manje bitna od discipline

Ono što povezuje Pariz, Milano, Mallorcu, Marbelju, Monako, Amalfi i jezero Komo nije samo njihova reputacija — to je disciplina ukusa koju neguju generacijama. Ta disciplina se ne prenosi geografskom blizinom. Prenosi se pažnjom, obrazovanjem, izloženošću, i, iznad svega, verovanjem da je vredno truda.

Ništa ne sprečava da se ista disciplina neguje u Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu. Sto postavljen sa pažnjom izgleda isto elegantno u dvorištu na Dedinju kao i na terasi u Toskani. Kašmirski džemper dobrog kvaliteta greje isto u Ljubljani kao i u Beču. Restoran koji poštuje sezonske, lokalne sastojke može postojati u Podgorici koliko i u bilo kom mediteranskom gradiću.

Balkan koji već postoji, samo nedovoljno primećen

Region ima sopstvenu, bogatu tradiciju gostoprimstva, kulinarstva i zanatstva koja se retko dovoljno ceni jer se meri stranim standardima umesto sopstvenim. Vinogradi u Fruškoj gori, maslinjaci u Boki Kotorskoj, zanatske radionice u starim gradskim jezgrima — ovo nisu bledi pokušaji imitiranja Zapadne Evrope. Ovo je sopstveno nasleđe, koje samo čeka da bude prepoznato sa istom pažnjom koju posvećujemo destinacijama van regiona.

Šta MARIELLE KALEMBER pokušava da promeni

Naša ambicija nije da uvezemo evropski ukus na Balkan, kao da ovde ne postoji sopstveni. Naša ambicija je da povežemo dva sveta koja su, iz istorijskih razloga, predugo bila razdvojena u svesti mnogih ljudi — da pokažemo da je moguće ceniti francusku arhitekturu i dalmatinsku konobu istom pažnjom, da diviti se milanskom stilu ne isključuje ponos na sopstveno nasleđe.

Ovo nije provincijalizacija Evrope, niti evropeizacija Balkana. Ovo je jednostavno odbijanje veštačke granice između to dvoje — granice koja nikada nije postojala u geografiji, samo u načinu na koji smo naučeni da razmišljamo o sebi.

Poziv čitaocima

Ako živite u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Skoplju ili Ljubljani, ova publikacija nije prozor ka tuđem svetu koji posmatrate izdaleka. Ona je poziv da primenite istu pažnju, isti ukus, istu disciplinu na sopstveni život, tačno tamo gde se trenutno nalazite. Umetnost dobrog života ne čeka na Zapad. Počinje odmah, tamo gde jeste.